недеља, 16. септембар 2018.

1. ПРИЈАТЕЉИ ЗВЕЗДА


                                                                                                                                                                                                                                                           Миливој Анђелковић

       ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ 

 Роман о духовима и левитантима
(и читаоцима)


                                                      Б Е О Г Р А Д

Прво издање 2008.
Друго издање 2018.


Садржај романа

1. ПРИЈАТЕЉИ ЗВЕЗДА
        Досије БРЕМ – Метафизика отпора - Ко је убио Пинокија?                                 
2. ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ
3. ПОЛИЦИЈА НЕ МОЖЕ ДА ЧЕКА
Досије БРЕМ – Речи које покрећу преврате – Димензије негације
4. САЛОН ПЕРСОНА
5. ВЕЛИКА ПРОМЕНАДА
6. ДВОСТРУКО УВЕЋАЊЕ
        Досије БРЕМ – Вечера за ђаволим столом – Урбана герила
7. ДЕМОНСТРАНТИ И ЛЕВИТАНТИ
        Досије БРЕМ – Београд је свет
8. ПЕТИ МУСКЕТАР
9. ЛЕТЕЋИ ЋИЛИМ МАЧЈЕГ ЦАРСТВА
        Досије БРЕМ – Весела наука
КЊИЖЕВНИ СПОНЗОРИ И ДОНАТОРИ ОВОГ РОМАНА
                                                * * *         
Белешка о роману и аутору



1.   ПРИЈАТЕЉИ ЗВЕЗДА

С ноге на ногу. Па са друге на прву...
Чекање је смирење, покушао је Ненад да ободри себе. Али не овакво, у гужви. Ово је принудно стање док бржи и сналажљивији не заврше на шалтеру поште. Епизода серије «Опстанак хуманоида». Редови враћају еволуцију на почетак. У стадијум ларви које симбиоза обједињује у стоногу. И сада се то клонирано биће премешта са ноге на ногу, чудећи се шта га је снашло. Ред је огољена истина постојања. Све је неко чекање. А свако чекање је мала смрт. Наше бити зависи од издржљивости, а постати од тога која смо стоногина нога...
- Хеј, ви! – узвикну Ненад. Његова егзистенцијална размишљања почела су да му угрожавају место у реду.
Човек се врати за сантиметар-два, не напуштајући новостечену позицију.
- Било је места – промрмља он. – Нисте се померили...
- Иза мене сте! – одреза Ненад.
Да, то друга нога саплиће прву...
«Падобранац» слеже раменима. Ненад се искрену и угура раме у слободан простор. Вребао је помицање реда - прва нога припрема одгуркивање друге...
Холом се шеткала група младића и девојака, чекајући другара.  Транспаренте су поређали узцентрални стуб, око врата су им се клатиле пластичне ленте трубица и пиштаљки. Чим се ред макне, хорски су се јављали: - Орук! Гурни још мало! Сви, сви сви!
Двојица полицајаца уђоше унутра и застадоше, осматрајући групу.
- Хуууу!!! – зачу се пригушени зов. Високи хол јекну одговор и полицајци изађоше напоље.
Ред се помери за пола корака.
- Хајд сад!!! Сви у напад!!!
Прва нога забоде раме у леђа испред себе и прогура се пре друге.

        Чим је завршио на шалтеру, са новцем стиснутим у песницу, Ненад се извуче из гужве и изађе напоље. Ободри га свеж ваздух и ширина улице, а на врату осети врео дах.  Панично се окрете – агресивац из реда, знао је. Међутим, није било никог. У високим, затвореним окнима поште, иза масивних решетака, огледале су се куполе Савезне скупштине садруге стране улице.
На врху Таковске улице пред њега долете нешто шарено и раскриливши меке корице паде на плочник. Искорачио је у страну; пред њим је журно одмицао омањи риђи човек са свежњем часописа под мишком.
- Господине! - повикао је Ненад. Аутобус је протутњао Таковском и пригушио узвик. - Хеј, господине! Пријатељу!
Риђи је успорио и осврнуо се. Тротоар је био празан, само је Ненад збуњено штрчао изнад шарених корица на плочнику. Међутим, Риђи  продужи брзим ходом, као да се то њега не тиче.
Риђег је сустигао пред раскрсницом, зелено светло за пешаке тек што се није упалило. Пробио се између двеју жена са великим Адидас торбама, провукао поред  загрљеног пара. Девојчине звездасте минђуше  севнуше, засенивши му очи.
Додирнуо је Риђег по рамену: - Господине, ово сте малочас изгубили.
Човек се окренуо. Испод танких оквира наочара бркови су му се спајали са пламеном, уском брадицом. Под мишком је стезао нарамак часописа.
- Не разумем о чему говорите – зачудио се. Његове светле очи су се губиле иза одсјаја на стаклима.
- Малочас вам је испало. Код Главне поште.
Риђи слеже раменима: - Биће да сте се преварили. Ја не губим ствари.
Он пребаци часописе у другу руку и овлаш их погледа: - Уосталом, видите и сами: све је ту.
Зелено. Пролазници су већ прелазили улицу.
- И овај је ваш - Ненад је био упоран. - Ишли сте испред мене а ово ми је долетело пред ноге!
Риђи се загледа у часопис у Ненадовој руци. Слика на корицама је била импресивна: у средини заковитланог зодијачког круга блистало је велико небеско тело у свим тоновима црвене боје. ПРИЈАТЕЉ ЗВЕЗДА - БРЕМ  писалоје тамно-плавим словима.
Он саучеснички заклима главом: - ПРИЈАТЕЉ ЗВЕЗДА! Ко зна ко је то изгубио!
Међутим, Ненад га није чуо. БРЕМ, прочитао је поново. Ма није могуће, помислио је изненађено као да сусреће познаника из давних дана. Досије БРЕМ! И то на српском!
- Да то није, ипак, ваше? - упитао је Риђи увереним гласом. - Дешава се, човек се занесе...
Ненад одмахну главом: - Нисам знао да поново излази.
Риђи се концентрисано загледа у њега, а лак осмех му накостреши бркове. Међутим, очи су му биле озбиљне, ни борица се није појавила на њиховим угловима:
- Ето, видите... Са том врстом, но, полулегалне штампе никад нисте начисто.
Заиста, БРЕМ  је био побуњенички часопис. Његово необично имеје скраћеница француског назива «База револуционарних студената света». У Ненадовим  сећањима остао је запамћен као симбол интелектуално-елитистичких идеја далеке 1968. године. Оне године када јепобеда студената претворена у прогон.
- Мислите да ово није... - Ненад застаде за тренутак да не би рекао контролисано - да није државно издање?
- О звездама? - Риђи се најзад осмехну читавим лицем. - Државу интересују овоземаљске појаве. Зна ли свемир нешто о борби за власт и страначким интересима?
Он се унесе Ненаду у лице као да заиста очекује одговор и Ненад угледа себе у одразу његових наочара, далеког и умањеног. Стајао је у  даљини и чекао. Деценијама, помислио је. Сада већ просед, издуженог лица и чела наглашеног проређеном косом.
- Мислио сам на БРЕМ – неодлучно проговори тај удаљени и Ненад осети како се та реч из даљине пробија кроз њега: брем… брем… брем…
- И ја, господине, верујте, и ја - Риђи се победнички осмехивао. - Чим се одмакнете, у простору или времену, свеједно, много тога постаје неважно.
- Ако БРЕМ опет излази... То значи да неко организовано …
- Увек је организовано, будите сигурни - прекину га Риђи наглашено. - И Велики Зодијак је нека врста организације, зар не? Разлика је само разлозима делања.
- Наравно, пријатељу - Ненаду је ноншаланција Риђег почињала да смета и он покретом борца искусно истури раме. Одмах се осетио сигурнијим и поново целовитим: - Већ знам одговор: све је релативно и зато неважно...
А можда, упитао се, можда он то покушава да ми посредно одговори? Ненадово агресивно раме се опусти али речи су већ одлетеле носећи у себи пријатељски увод поништен набојем нетрпељивости.
Риђи га замишљено погледа: - На све се може утицати. Ако се  претходно понешто уради.
- Да, са неким добрим разлогом. Или сугестивно, ако имате тај дар и знате шта хоћете.
- А ми, случајни саучесници и успутни медији…
- Нема случајних, верујте ми. Само посвећених. А таквима је ПРИЈАТЕЉ ЗВЕЗДА намењен. Или БРЕМ, ако вам се тако више свиђа.
Стајали су под семафором, на почетку пешачког прелаза, колоне пролазника су већ неколико пута прелазиле улицу. Покушава да ме заинтересује за часопис, схватио је Ненад.
- Ако овај примерак часописа није ваш... - рекао је.
Риђи је то одмах прихватио: - Имам ја литературе и без тога. Видите - и он лепезасто рашири примерке тако да је Ненад могао да прочита наслове:  ДА ЛИ ЈЕ ЗАВРШЕНА ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА? СТАРИ И НОВИ АПОСТОЛИ,  ОЧЕВИ ПРОТИВ СИНОВА – РИМЕЈК ‘68?
- Ево, пријатељу - рече Ненад и загледа се Риђем у лице. - Узео сам га - и он наглашеним покретом притисну часопис на груди. - Али ви, ви сте га малочас испустили на плочник.
- Мислите - подметнуо? Или, мало елегантније – понудио?
Застао је, посматрајући Ненада. Чинило се да га процењује: - Или је то, ипак, дар звезда? Можда је овај свет заиста хармонично уређен?
- Да, да – прогунђа Ненад и  показа на наслов часописа.  – Биће да је ово: ПРИЈАТЕЉ - за пријатеља! Захваљујем. Вама или Великом Зодијаку?
        Риђи се загледа у Ненада као да управо открива нешто ново.  Изгледало је да га тек сада заиста види.
- Да - мрмљао је себи у браду тако да је и Ненад могао да га чује: - Узречица - пријатељ. Ноншалантно раскопчана кошуља, без машне. Одсутан поглед, класичан профил. Учествовао у демонстрацијама 1968...
- Хеј - узвикну Ненад и уздржа се да опет не каже пријатељу. - Је ли ово нека сеанса?
Али Риђи се није обазирао на њега: - Углађен и слободног понашања. Сналажљив у променама околности. Воли јасне ситуације... Може ли једно приватно питање?
- А ово до сада, шта је било? Службено?
Риђи се осмехну, у очима се назирало нешто налик на топло другарско поверење: - Рођени сте у првој половини фебруара? Водолија?
Ненад одмахну главом: - Ни случајно. Два месеца касније, на самој граници два знака. Човек између.
Али Риђег више ништа није могло да збуни: - Још боље, пријатељу, још боље. Надвладали сте оба своја знака. Уздигли се изнад личнекарме. А таквима је ПРИЈАТЕЉ ЗВЕЗДА и намењен. Свима широких погледа, спремним на ново и другачије.
Ма, да овај није... - помисли Ненад и одмаче се за пола корака.
- Ни не помишљајте на то!узвикну Риђи убедљивим гласом.
Тумачи моје покрете, или ми чита мисли? – упитао се Ненад.
Риђи га је одмах разумео: - Журим, па немам времена да околишим - објасни он помирљиво.
- Не верујем у звезде, мада, понекад... - почео је Ненад. Осећао се непријатно. Риђи то већ зна, помислио је.
- Зато верујете у БРЕМ - Риђем се накострешише кратки бркови. - А звезде, пријатељу, ко то заиста зна? Можда звезде верују у вас?
Озбиљно је посматрао Ненада док су се вечерње светлости смењивале на стаклима његових наочара:
- Сами сте рекли - човек између. Па, ако не журите, код Три листа дувана  почиње занимљива промоција. Дођите! Улаз је слободан. А ви, ви сте добродошли!
- Промоција?
- Да, ту, преко пута. У ПРИЈАТЕЉУ ЗВЕЗДА  све пише. Биће нам драго...
И већ је журио преко улице, у сусрет црвеном светлу које се упалило.
Ненад је сачекао да нове колоне аутомобила протутње док је плочник под њим лагано подрхтавао. Поново је погледао часопис - испод фотоса импресивно црвеног Марса одштампана су најаве главних текстова:

МЕТАФИЗИКА ОТПОРА
КО ЈЕ УБИО ПИНОКИЈА?
УПУТСТВО И МАНТРА ЗА ЛЕВИТАНТЕ
СУНЧЕВЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ПОДСТИЧУ ПРЕВРАТЕ?

На дну, поглед је привлачио искошен текст:

ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ!!!
И СУНЦЕ ЈЕ НА НАШОЈ СТРАНИ!

Позван сам, присетио се Ненад. Није волео промоције, још мање је веровао њиховим организаторима. Ово је време за лешинаре и половњаке, мислио је. Заплашени и манично амбициозни доказивали су се машући политичким гајтанима. Њима су давили књиге и другачија схватања, а најрађе људи. По налогу са «вишег места» и, још чешће,  самоиницајативно, као доказ будности, идеолошке спремности и безгрешности. Доба искључивости идеологије, религије, политике, односа... Оно што исмевамо код појединаца,  уздижемо у најтврђе принципе система. 
Сетио се неодржаних промоција у Дому омладине. Све договорено, заказано, организовано. Кад увече – закључано! Ни портира, ни уредника програма, ни директора Дома. Слобода до јаја! Протест почне  испред зграде, истресе се вербални гнев и – готово! Јесте било, а није било. Оно што јесте, е, то, то није...
«Пиргав, али у колору». Деда Живкова дефиниција живота. У исти мах негира и призива црну и белу боју. Такав је, објаснио је; зато са толико дивљења и чежње посматрамо седмобојну дугу...
Прешао је на другу страну улице са нејасним осећањем да у нечем греши. Мора да је већ црвено, помислио је и најежио се очекујући шкрипу гума и пиштање аутомобилских сирена. Али не, зелено за пешаке још увек је постојано светлело, друга страна улице се брзо приближавала. Часопис му се клатио у руци, у ритму хода, као нови метроном.
Који ритам откуцава, упитао се. Ово наше, прошло-сдашње или  вечно, звездано време?
Закорачио је на тротоар - пред њим је изникла висока, непозната ограда, прошарана рекламним натписима; иза ње су се сивела неугледна наличја околних зграда. Овде је нешто срушено па ограђено, Београд га је опет суочавао са једним од својих нових лица. Иза ограде је препознао оронулу фасаду Музичке школе и хотела Ексцелзиор - њих тај рушилачки замах није захватио. Али шта се налазило овде, недостојно да буде сачувано?
Испред ограде је остао заборављен старински степеник од тесаног камена. Удубљен и прожет тамним сјајем, чувао је сенке генерација које су прелазиле преко њега. Од тог углачаног белега прошлости који више никуда није водио, до рекламних логотипа фирми на огради, протезала се огромна и бучна временска вертикала. Хук прошлости мешао се са буком и гласовима града. Стајао је на углу Александрове и Кнеза Милоша, тамо где се завршава  Таковска, док су узбрдо, од Немањине и  Улице Српских владара, поред турске амбасаде, надирале нове колоне возила. У парку са друге стране улице, тачно преко пута, тамнела се силуета спомен-осматрачнице пренете са Солунског фронта.
То место на крају Ташмајданског гребена, где се мешају времена и секу координате историјских датума, одувек је истурено према звездама. Вечерас, небо је било тамно и нејасно, његово чађаво дно се подигло  високо, испресецано бледим тракама светлости. У тој празнини Ненад угледа, са оштрином коју само деценије могу да избистре, малу књижару прашњавог излога. Ону у којој је некада радио деда Живко. Колико је само кафа ту попио, налакћен на  тезгу и окружен хрбатима стотина књига које неће стићи да прочита?
Упознали су се на оближњој такси станици код ЈАТ-а: чичица је тражио љубитеље књига и оне који нису умели да пронађу њега. Ко купи две књиге, добијао је трећу на дар: о свемиру, звездама, друштвеним променама и револуцијама које су тресле свет. Сваког понедељка у подне код њега је «заседао» популарни «салон викенд-прича» таксиста и продаваца књига. И то од оних јачих, објашњавао је чичица, код мене долазе само праве «персоне»... Брзо су се спријатељили и када је Ненад мењао стан, после Маринине смрти, деда Живко му је пронашао нови (избајао, тврдио је Пеђа), у згради у којој је и он живео.
За Ненада и сина му Пеђу тада је започео нови период живота – велики, сетом осенчени преокрет у коме је главна личност био управо деда Живко. Његова ведра нарав, добронамерност и сналажљивост, искушана дугогодишњим самачким животом, ефикасно су разрешавале практичне проблеме, а неутралисале оне веће, животне. Пеђа је изгубио мајку, а стекао деду и другог оца.
Та деда Живкова књижара, култно место њиховог упознавања и дружења, више није постојала. Остала је празнина у простору, левак сећања кроз које цури време. Зна ли деда за ово, упитао се Ненад.
До књижаре, на углу, памтио је издужену и увек сумрачну продавницу јефтиног текстила и одеће, са олајисаним подом. Са друге стране истог крова у његовим сећањима још су се збијали столови код Три листа дувана који су се лети, у смирај дана, ширили по плочнику, у башти.
Сада је пред њим била непозната ограда и сива наличја зграда пуна влаге и светлих рана опалог малтера.
Ненад је опрезно гвирнуо кроз пукотине: гомиле шута и полуразрушени зидови; остаци бившег трајања нису допуштали да овлада празнина. На другом крају простор је био рашчишћен и  асфалтиран, белеле су се линије будућих паркинг-места.
Рекламни логотипи су промицали пред његовим очима са нечим познатим у себи и Ненад се измаче да их сагледа. ПРИЈАТЕЉ ЗВЕЗДА ЈЕ И ВАШ ПРИЈАТЕЉ - писало је у косом низу дуж ограде. Као да је дух деда Живка остао овде, да подсећа и опомиње.
Рушилиште се ширило до Музичке школе, логотипи ПРИЈАТЕЉА ЗВЕЗДА складно су се смењивали на паноима ограде.  Од ресторана остао је само назив Три листа дувана и улазно предворје са двоструким  стакленим вратима, као иронична реплика рушилачкој моћи.  
Чврста хармонија времена и простора, коју је деценијама препознавао у овом делу града, сада је била разбијена. Све је отворено ка звездама и новом, неслућеном почетку. Велики зодијачки точак са корица часописа овде се заиста окренуо.
Ненад погледом потражи неко чвршће упориште. Изнад њега је тињала тек упаљена улична расвета, булевар су у налетима обасјавали фарови аутомобилских колона. Сада је био мрачан и пуст, зароњен у безвреме, не би се изненадио ни да угледа каруце књаза Милоша који жури да прими хатишериф турског султана.
Светла на семафору се променише, булеваром затутњаше возила севајући фаровима и град је опет имао изглед на који је навикао. На  улазу у бивши ресторан клатио се пано са заглављем БРЕМ-а. Писало је великим словима:

БРЕМ - само за Вас:

ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ !!!

Прекрасна је зора,
сва умна створења прославиће ово раздобље!
Ви што последице сматрате својим мишљењем,
погледајте:
да ли зграде око Вас стоје на крову?

УЛАЗ ЈЕ БЕСПЛАТАН!           
Први редови су РЕЗЕРВИСАНИ ЗА
* доследне,
* неподмитљиве и
* једномислеће;
Средина сале ИСКЉУЧИВО ЗА
* неодлучне и
* колебљиве;
Балконске ложе САМО ЗА
* другове
* новокомпоноване грађане и
* осталу господу!

УЂИТЕ - ЧЕКАМО НА ВАС!

Стрелица је показивала правац: унутра, па надоле. Вече се спуштало, саобраћај је хујао, из даљине је на махове хукала множина гласова демонстраната. Две протестне колоне су данима кружиле Београдом, опозиције и студената. И Пеђа је тамо – сетио се Ненад. Са својим друштвом, дабоме. А где је моје друштво? Он одмахну главом и одлучно уђе у предворје. Угледао је свој одраз, раздељен у окцима рамова других стаклених врата: просед, истакнутог чела, некада витак а сада поприлично попуњен, збуњеног израза лица. Пошао је у сусрет том једва познатом Ненаду и отворио друга врата. Стакла зазвечаше као да се руши свет за њим и он угледа празан и осветљен ходник. Водио је надоле иНенад одлучно пође у подземље. Косина га је сама носила низбрдо и он се, лаког корака, сасвим обично и природно, спусти у просторе испод узбуњеног града.
На крају ходника, зауставио га је јарко осветљен дисплеј, треперав као новогодишња јелка. Писало је озбиљним, тамно-плавим словима:

Слободних места - ИМА
МОЛИМО ВАС, САЧЕКАЈТЕ!
ДОЛАЗИМО ПО ВАС!

        Видео је мали, празан хол и трећа полуотворена врата сале са редовима седишта. Погледа дисплеј, нових обавештења није било. Нико још није долазио, он се ослони на зид и под светлошћу сјајних неонки које су потирале сенке радознало отвори часопис који је држао у руци.
        Међутим, већ на првој страни чекало га је разочарање. Оно драгоцено БРЕМ  била је скраћеница БЕОГРАДСКОГ РЕВИЈАЛНО-ЕНИГМАТСКОГ МАГАЗИНА.
Овлаш га је прелистао: укрштенице и енигматика, фотоси ТВ звезда и помодне занимљивости. Међутим, у другом делу, карактер часописа се мењао. Право изненађење је било заглавље старог БРЕМ-а, уз неколико текстова који су несумњиво говорили да је тај део уредио неко ко има јасну свест о томе шта се

1. 2 - ДОСИЈЕ БРЕМ

www.amika.rs